Вести

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
,,Из ђачког пера настају нови светови" -
Најуспешнија литерарна остварења у овој школској години.
 
МОЈЕ ПИСМО КОЈЕ ЋЕ ПРОМЕНИТИ СВЕ!
 
На овом свету има пуно ствари које би требало променити, ипак оно што би највише требало да променимо јесте загађење. Када то кажем не мислим само на фабрике и на чињеницу да уопште не водимо рачуна о планети на којој живимо већ мислим и на загађеност друштва која је такође све већа и већа.
Сви се рађамо једнаки као сасвим чиста и неискварена бића. Једино што тада знамо јесте да волимо и будемо срећни. Временом крећемо да се мењамо и попримамо особине људи који се налазе око нас биле оне добре или лоше. Када смо тако мали причају нам разне бајке, а ми растемо у уверењу да је живот предиван, да смо сви принчеви и принцезе и да свака прича има срећан крај. У том тренутку верујемо у све што нам говоре док не кренемо да схватамо да живот није баш тако савршен као што су нам причали. Погледамо око себе. Шта видимо? Видимо гомилу људи и деце, исте као ми, како свакодневно умиру од глади, а такође видимо и оне који краду од људи и понекад и убијају да би стигли до новца и живели у ,,раскоши”. Ту су и друштвене мреже на којима видимо милионе ,,савршених” људи због кпјих постајемо анксиозни и несигурни и сваки дан себи бостављамо питање: ,,Да ли сам довољно добар/добра”. Такође ту је и све више насиља међу децом због њихове различитости због које би требало да се осећају поносним, а не да се крију зато што се некоме не допадају. Ту је још пуно ствари о којима бих могла да причам, али овде ћу стати.
Драги моји вршњаци сви ми се водимо тим да то што ћемо ми урадити неће променити ништа, али ако сви ми то кажемо себи у праву смо, ништа се неће променити. Ипак ако сви покушамо да направимо овај свет бољим местом за живот можда и успемо. Тако да да ли сте за да променимо оно што можемо или ћемо цео живот ћутати?
 
ДРАГИЦА МАРКОВИЋ VIII/4
Наставник: СУНЧИЦА БОЈОВИЋ

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
,,Из ђачког пера настају нови светови" -
Најуспешнија литерарна остварења у овој школској години.
 
,,Смрти нема, сеоба има“, Милош Црњански
 
Смрт је везув нашег постојања,својом мистериозношћу и искреношћу.Беседили су вам, али вам нико никада неће рећи да она није супротност Живота,већ његов део.
Поздрави нису вечни,они су растанак до поновног састанка.Они су прекретница и нит која спаја елементе бивствовања у један знатан еон наше безграничности.Неопипљив свет није привидан,измишљен и непремостив;он је сврха нашег егзистирања.
Темељ Милошевог мотива,по свом мишљењу,заснива се на олакшици,слободној,олакшавајућој чињеници да свет , уистину , никада неће ишчезнути.Сеобе-напуштање,одвајање,селидба,...Смрти нема!Никада је неће бити.Умови нису реализовани да би тако олако пустили себе и своју главу.Сеобе су недоглед о коме размишљамо сваки пут када гледамо у хоризонт где небо и вода размењују своје боје, а колоре сврсисходностог прелазка.
Сматрам да је овај епохални краљ наше културе настојао да предочи мање веровања да је смрт крај кроз поентирање сеоба као њен примаран циљ.Смрт је селидба наше истанчаности која са собом не дозвољава ношење пртљага-материјалан свет.На ново поље улазимо само МИ,без љуштура.Наша искуства,визије и моћ.Интенција не ствара у томе да будемо вечни на једном простору ,већ у смелости да кроз струју раста обогатимо све који у њој станују-као случајни пролазници.
Ми не јењавамо,ми не старимо,ми се не рађамо,ми само мењамо своје облике и тиме показујемо нашу бесконачност!
 
МИНА МАРИЧИЋ VIII/4
Наставник: СУНЧИЦА БОЈОВИЋ

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
,,Из ђачког пера настају нови светови" -
Најуспешнија литерарна остварења у овој школској години.
 
МОЈЕ ПИСМО СВЕТУ
 
Да ли би овај свет требало да се промени? Да ли је утопија једино место где је све савршено? Да ли треба уопште да тежимо томе? Није свако савршен и баш нас то чини срећнима. Трачак наде да постајемо бољи охрабрио је многе људе да пођу напред неком другом неоткривеном стазом. Треба знати проценити да ли се иза те силне шуме и малог путића налази неоткивени рај или тамни пут који води у бескрај.
Драги земљани,
Нисмо ни свесни да после нас остаје оно што смо за свет направили, људе неће памтити по памети, новцу, или снази, упамћени ће бити они који то истински заслужују. Засмислите да одједном сви људи нестану, да све што смо направили осатне, а новац, знаје или умеће заувек оде у таму и заборава. Не би много тога остало. Наравно, куће и зграде би се недуго затим срушиле, али би живот почео нагло да добија свој највећи сјај. Зашто људи уништавају оно што на почетку мисле да имају на претек, тек када би изгубили то онда би осетили недостатак и свеж ваздух и пијаћа вода би били драгоцени као злато. Зашто је тешко сачувати оно што имамо. Схватићемо да нам је оно што нам је уобичајено напослетку најдраже. Зато потрудимо се мало, није тешко бацати смеће у канту за отпатке. Није тешко да не бацамо смеће у реке, зашто онда то радимо?
Зашто људи воде рат једни против других. Да ли је могуће да милиони људи страда у рату сваке године? Чему ствари као нуклеарне бомбе, тенкови и борбени авиони. Да ли постоји миш који ће икада направити мишоловку? То су неодговорена питања која би сваки човек требало да се запита. Већина људи лако прихвата лоше навике док обрнуто, добре је тешко усвојити. Да ли је паметно уништити оно што ће после наша деца користити? Нисмо савршени, са тим се морамо помирити, али само мало нам фали да постанемо много бољи. Променивши ситнице у свакодневном животу оставља траг који иако мали увек вуде довољан за промену других.
Један од вас
 
ЈАНКО ЈАКОВЉЕВИЋ VIII/3
Наставник: СУНЧИЦА БОЈОВИЋ

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
,,Из ђачког пера настају нови светови" -
Најуспешнија литерарна остварења у овој школској години.
 
МОЈЕ ПИСМО КОЈЕ ЋЕ ПРОМЕНИТИ СВЕ!
 
Дани нам пролазе све брже. И понекад, застанем и размислим, како желим да зауставим време. Да погледам свет око себе, природу, људе које волим. Да удишем њихов мирис, да их загрлим, осетим поред себе и око себе.
Социјална дистанца. Грубо звучи. Смета ми тај израз и смета ми све што је са собом донео. Фали ми живот пре овог глупог вируса. Фале ми драги људи. Фале ми разговори. Фали ми нормалан живот! Као да већ нисмо били у мањку са временом и као да смо стизали да уживамо у свему довољно, сада нас је задесила и ова несрећа. Не, не мислим да је сам вирус несрећа, колико мере којих морамо да се придржавамо. Човечанство је и пре ове катастрофе полако али сигурно ишло у суноврат. Људи су бивали све више заузети, све више хладни, све више страни једни другима. Пита ли се неко шта ће остати када вирус оде? Ја се питам сваки дан, и не свиђају ми се одговори који се намећу, као логичан след свих догађаја. Нервоза се увукла у градове, друштво, породице. Увукла се у човека. Нервоза, страх, брига, чак и туга. Црне вести, статистике, црне бројке, црне мисли. Има ли нечег белог у свему овоме?! Не желим више да слушам о вирусу, болеснима, умрлима. Желим да чујем неке лепе вести. Недостаје ми жамор људи на улици. Недостаје ми жива реч. Фале ми људи које волим, и време проведено са њима. Фали ми смеха. Више се и не сећам када сам последњи пут видела бабу, деду, ујака, најбољу другарицу. Неко ће помислити да сам млада и не разумем, чак да сам себична. Али не, одлично разумем ситуацију, али хоће ли неко покушати да разуме све нас који волимо живот? Мисли ли неко на наше ментално здравље? Да ли ћемо бити добро на крају? И знам ја да је овај вирус последица наших дела. Нашег опхођења према природи, свету око себе. Можда ту лежи кључ. Вирус нас не гледа у очи. Можда је суштина да нас изолује и затвори у куће, далеко од вољених људи и себичних навика, како бисмо коначно схватили колико вреди један загрљај или чашица разговора. Једно руковање, могућност да видиш нечији осмех на лицу када га развуче. Али не, нећу посустати. Бодрићу себе, водећи се мишљу да ће све проћи и да ћу опет бити поред оних које волим без бојазни.
Размишљала сам шта да урадим. Не могу пуно из ова четири зида. Послаћу писмо на пар адреса. Биће кратко, али ће онима до којих ми је стало рећи све што треба да знају: ,,Недостајеш ми и можда ти нисам рекла - ВОЛИМ ТЕ!” И ових пар речи ће променити све. Морамо остати добро, да бисмо дочекали тренутак да загрлимо оне које волимо, надам се ускоро.
 
ТАМАРА ЈЕРОТИЈЕВИЋ VIII/4
Наставник: СУНЧИЦА БОЈОВИЋ

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
,,Из ђачког пера настају нови светови" -
Најуспешнија литерарна остварења у овој школској години.
 
ДОЖИВЕО САМ НЕВРЕМЕ
 
Било је то прошлог лета. Свануло је лепо јутро. Са браћом и сестрама сам отишао у
парк. Љуљали смо се, играли у песку, јели кокице и возили низ тобоган. Топли сунчеви
зраци су нам пријали.
Одједном је почео да дува ветар. Постајао је све јачи. Савијао је гране дрвећа, носио
лишће и дизао песак у коме смо се играли. Велики облаци сакрили су Сунце. Гледао сам
како се брзо крећу. Смрачило се и почео је јак пљусак. Чула се грмљавина. Уплашио сам
се. Нисмо знали где да се сакријемо. Брат ме је звао да се сакријемо испод једног дрвета.
Кишу је заменио град. Крупне леденице су гласно ударале о земљу. Лишће је падало са
грана. Мокри и уплашени чекали смо да дође тата. Муње су и даље севале.
Када је стигао тата нашој срећи није било краја. Покисли до коже, ушли смо у ауто и
кренули кући. Тада сам схватио како природа може да буде чудна. Било је то моје
непријатно искуство које никада нећу заборавити.
 
ДАРКО ЗАРИЋ II/3
Наставник: МИРЈАНА ПАРЕЗАНОВИЋ

О школи

Основна школа ''Милинко Kушић'' наставља традицију основне школе из Ивањице, отворене 1834. године и основне школе Шуме, отворене 1927. године. Решењем из 1955. године ове две школе спојене су у једну школу у осмогодишњем трајању. Убрзо затим ова школа добија данашње име, односно име народног хероја Милинка Kушића.

Радно време

Понедељак - петак: 07:00 - 15:00

© 2019 OŠ Milinko Kušić. Sva prava zadržana.

Search