- 032/661-117
- osmkusic@eunet.rs
- Pon - pet 07:00 - 15:00
ПРОФ. ДР СВЕТИСЛАВ МАРКОВИЋ ЈЕ ПРИКУПИО, ОБРАДИО И ДОЗВОЛИО ДА БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ НАШИХ НАЈБОЉИХ УЧЕНИКА БУДУ ОБЈАВЉЕНИ НА САЈТУ НАШЕ ШКОЛЕ. ХВАЛА!
БОЈАНА ЋЕТЕНОВИЋ, доктор наука, стоматолог, рођена је 27.
јануара 1984. године у Ивањици. Основну школу „Милинко Кушић“ (1999) и
Гимназију (2003) завршила је као носилац Вукове дипломе у родном граду, а
дипломирала на Стоматолошком факултету Универзитета у Београду (2009), где је
обавила приправнички стаж и положила стручни испит (2010). На матичном
факултету је докторирала одбранивши дисертацију Испитивање биокомпатибилности нано-материјала на бази калцијум силиката и
његовог утицаја на пулпо-пародонтално ткиво (2016). У току студија била је добитник стипендија општине
Ивањица, Регионалног центра за таленте у Чачку, Регионалне привредне коморе
Ужице, Министарства просвете и спорта Републике Србије и Европског покрета
FUTURIS. Успешно је обавила праксу у Паризу (2014). Од јануара 2012. до маја 2016.
радила на Стоматолошком факултету у Београду и Факултету медицинских наука у
Крагујевцу као сарадник у настави на предметима Дечија и превентивна
стоматологија и Ортопедија вилица. Запослена је на Институту за нуклеарне науке
„Винча“ у звању научни сарадник (од маја 2016). Заменик је главног уредника
међународног часописа Balkan Journal of
Dental Medicine (од јануара 2016) и успешно се бави приватном стоматолошком
праксом (специјалиста ортопедије вилица). До сада је објавила једно поглавље у
врхунској монографији међународног значаја, више од 10 радова међународног
значаја, од којих су осам на SCI листи, и више од 20 домаћих и међународних
конгресних саопштења. Награђена је првим наградама за усмене презентације
радова Nanostructured Endodontic Materials Based on Highly Active Calcium
Silicates–Biocompatibility Study (22 BaSS конгрес 2017, Солун) и In vitro
bioactivity of nanostructured materials mixed with different radiopacifiers
using SCAP cells (23 BaSS конгрес 2018, Јаш, Румунија). Чланица је: Европске
ортодонтске асоцијације, Европске академије дечје стоматологије, Балканске
асоцијације стоматолога, Ортодонтског удружења Србије и Стоматолошке коморе
Србије. Живи и ради у Београду.
МИРЈАНА РАДОВАНОВИЋ (дев. ПОЛЕДИЦА),
доктор наука, рођена је 14. јула 1984. године у Ивањици. У родном месту
завршила је Основну школу „Милинко Кушић“ (1999) и Гимназију (2003), а
Агрономски факултет у Чачку ( 2008). Докторирала је на Технолошко-металуршком
факултету у Београду, смер Биохемијско инжењерство и биотехнологија (2018)
одбранивши дисертацију Имобилизација
алфа-амилазе на полианилину и магнетним честицама модификованим полианилином.
Запослена је на Агрономском факултету у Чачку Универзитета у Крагујевцу (од
2008), сада у звању доцента (ужа научна област Технологија биљних сировина) на
предметима: Технологија угљених хидрата и Технологија уља и масти. Учествовала
је у реализацији неколико истраживачких пројеката. Обjaвилa je четири нaучнa
рaдa на SCI листи као и више домаћих и међународних конгресних сaoпштeњa. Удата
је и мајка двоје деце. Живи и ради у Чачку.
ДУШКО ПАРЕЗАНОВИЋ, математичар, доктор наука, рођен је у
Куманици код Ивањице 15. јануара 1968. године. Основну (1983) и средњу
математичко-техничку школу (1987) завршио је у Ивањици, а Природно математички
факултет, група математика, смер рачунарство и информатика, у Крагујевцу (1992),
где је и магистрирао (2000). Докторску
дисертацију Internet технологије у intranet окружењу почетне наставе
математике одбранио је на Учитељском факултету у Ужицу
(2013) и стекао звање доктора дидактичко-методичких наука. У звање доцента
изабран је 2013, а ванредног професора 2016. године. Радио је као професор математике и
информатике у ивањичкој Гимназији (1992-2006), потом био вршилац дужности
директора Гимназије (2006/07 и 2008) и њен директор од 2008. године до данас. Објавио
је више од 80 научних и стручних радова. Ожењен је Мирјаном,
професором разредне наставе, са којом има сина Бојана и кћерку Дану. Живи и
ради у Ивањици.
МИЛОШ ЈЕЧМЕНИЦА, доктор електротехнике, рођен је 1984.
године у Ужицу. Основну школу „Милинко Кушић“ (1999) и Гимназију (2003) завршио
je у Ивањици. На Електротехничком факултету у Београду, смер Енергетски
претварачи и погони, завршио је
основне студије
(2008), мастер академске студије
(2010) и докторске студије
(2019), одбранив-ши
дисертацију Методологија оптималног
пројекто-вања
статорског намотаја шестофазних машина уз уважавање фреквенцијске зависности
параметара и магнетског засићења.
Током основних студија
био је у два наврата учесник Work and Travel програма размене студената у
Америци. Од новембра 2011. запослен је на Електротехничком факултету
Универзитета у Београду, на Катедри за енергетске претвараче и погоне, најпре
у звању асистента, а сада је
доцент (2020). До сада је објавио два рада у истакнутим међународним часописима
са SCI листе, као и више
радова на међународним и домаћим конференцијама и часописима. Упоредо
са научно-истраживачким радом, активан је у струци при чему је руководио израдом великог
броја пројеката из области електроенергетике.
Поседује лиценце Инжењерске
коморе Србије. Живи и ради у Београду.
ВЛАДИМИР ЗОРНИЋ, доктор биотехничких наука, рођен је 21.
фебруара 1985. године, у Лукама, општина Ивањица. Основну школу „Милинко Кушић“
(2000) и Гимназију (2004) завршио је у Ивањици. Дипломирао је на Агрономском
факултету у Чачку (2009), где је и докторирао (2020), одбранивши дисертацију Утицај ђубрења, калцификације и фазе развића
биљног покривача на флористички састав, принос и квалитет биомасе травњака типа
Danthonietum calycinae. Радио је у комерцијалном сектору из области
пољоприв-редне
производње (2011), а од 2012. запослен је у Институту за крмно биље у Крушевцу,
у области агротехнике природних и сејаних травњака. Као аутор или коаутор
учествовао у изради 40 научних радова. Ожењен је. Живи и ради у Крушевцу.
МИРЈАНА ГЛИНТИЋ, доктор правних наука, рођена је 12.
септембра 1986. године у Ивањици. У родном граду је као носилац
диплома „Вук Караџић“ завршила
Основну школу „Милинко Кушић“ (2001) и Гимназију (2005). На Правном факултету Универзитета
у Београду је дипломирала
(2010), завршила мастер студије (2012) и докторирала (2019), одбранивши
дисертацију Правна природа права на
исплату осигуране суме код осигурања лица. У оквиру рада
на изради дисертације спровела је научно–истраживачки боравак на Max
– Planck – Institut für ausländisches und internationales Privatrecht у
Хамбургу. Запослена је на
Институту за упоредно право у Београду као научни
сарадник (од 2011). Током
основних студија била је стипендиста Министарства просвете, општине Ивањица и
Регионалне привредне коморе Ужице. Била је и стипендиста Немачке службе за
међуакадемску размену (DААD), као и
немачког Bundestag-a, Humboldt Universität-а, Freie Universität-а и Technische
Univesität-а. Као стипендиста немачког парламента била је на шестомесечној
пракси у канцеларији посланика CDU-a,
господина Јохана Вадепула (2013). Секретар је часописа Ревија за европско право (од 2013). Учесница је у реализацији
десетак истраживачких пројеката, укључујући и пројекте Савета
Европе, Европске комисијe, Грађанских
иницијатива, Open Society
Foundation-a, Naled-a. Ауторка је
више од тридесет стручних и
научних радова из области права осигурања и права Европске
уније. Живи и ради у Београду.
УРОШ ГЛАВИНИЋ,
доктор ветеринарских наука,
рођен је 7. јула 1988.
године у Ивањици. Основну школу „Милинко Кушић“ (2003) и Гимназију (2007) завршио је у родном
граду, а дипломирао на Факултету ветеринарске медицине Универзитета у Београду
(2013). На матичном факултету је докторирао (2019), одбранивши дисертацију Утицај различитих антимикробних препарата и
адитива на експресију гена значајних за имунитет, оксидативни стрес и
преживљавање пчела Apis mellifera инфицираних микроспоридијом Nosema ceranae.
За време основних студија био је стипендиста Министарства просвете Републике
Србије и Општине Ивањица и активиста у ученичком и студентском организовању.
Био је у председник првог Ученичког
парламента
Гимназије у Ивањици и у четири мандата студент продекан и
оснивач Центра за научно-истраживачки
рад студената свог факултета. На Катедри за биологију Факултета ветеринарске медицине у Београду
ради од септембра 2013,
најпре као истраживач сарадник, па асистент (2014), а у току је
поступак избора у звање доцента.
На стручном усавршавању боравио је у Болоњи (Италија, 2016) и Цириху
(Швајцарска, 2017. и 2018). Као аутор или коаутор објавио је више од 60 научних
и стручних радова, од којих је 21 у међународним часописима на SCI листи,
депоновао је 35 секвенци у генској банци и објавио Практикум из зоологије (2015). Живи и ради у Београду.
ДРАГАН ЋЕТЕНОВИЋ, доктор наука електротехнике и рачунарства, рођен је 13. септембра
1988. године у Ужицу. У Ивањици је завршио Основну школу „Милинко Кушић“ (2003)
и Гимназију (2007), а дипломирао на Техничком факултету, модул
Електроенергетика, у Чачку (2011), на коме је окончао мастер студије (2013) и
докторирао (2019), одбра-нивши
дисертацију Динамичка естимација стања
несиметричних електродистрибутивних мрежа и оптимално подешавање параметара
Калмановог филтра. Добитник је награде „Александар Аврамовић“ за најбољег
дипломираног студента генерaције на смеру Електроенергетика. Радио је
на Факултету техничких наука
као стручни сарадник (2011–2014), асистент (2014–2019) и доцент (2019). Августа
2019. наставља свој научни рад на Универзитету у Манчестеру, где се и тренутно
налази. Ангажован је као истраживач сарадник на пројекту
Supergen Energy Networks Hub на развоју нових приступа за
напредни мониторинг и контролу интегрисаних мулти-енергетских система.
Публиковао је више научних радова у међународним и националним часописима, као
и на конференцијама међународног и националног значаја. Рецензент је у неколико
међународних часописа, као што су: IEEE
Transactions on Power Systems, International
Journal of Electrical Power & Energy Systems, IET Generation, Transmission
& Distribution.
МИХАИЛО МАРТИНОВИЋ, доктор наука, астро-физичар, рођен
је 22. новембра 1988. године у Ивањици. Основну школу „Милинко Кушић“ (2003) и
Гимназију (2007) завршио је у родном месту, а Физички факултет у Београду. Паралелно са примењеном физиком и
информатиком студирао је и астрофизику. Докторирао на
Опсерваторији у Паризу (2016) одбранивши дисертацију Спектроскопија квази–термалних шумова и ударних електронских сигнала у
свемирској плазми, у 28. години живота као стипендиста владе Републике
Француске. Постдокторске студије наставио је у
Лабораторији за истраживавање Месеца и планета Универзитета Аризоне. Придружени
је члан Лабораторије за свемирска истраживања и инструментацију Опсерваторије у
Паризу, и научни сарадник Математичког факултета у Београду. Добитник је признања Млади херој у категорији образовања
и науке (Youth heroes) компаније НИС (2017). Аутор је књиге Одабрани текстови из астрономије (2018)
и неколико десетина научних радова.
Бави се физиком плазме сунчевог ветра. Живи у Аризони, САД, ожењен је и отац двоје
деце.
ДРАГОМИР СИМЕУНОВИЋ, математичар, доктор
наука, универзитетски професор, рођен је у Приликама 22. фебруара 1931. године.
Основну школу завршио је у Приликама, Нижу гимназију у Ивањици (1946), а више
разреде гимназије у Београду. На групи за астрономију Природно-математичког факултета
у Београду дипломирао је из области небеске механике (1955) под менторством
Милутина Миланковића (био је последњи дипломац великог научника). На истом
факултету завршио је и студије математике (1960), последипломске студије
математике (1967) и одбранио докторску дисертацију О границама корена алгебарских једначина и неким њиховим применама
(1969). Почео је да ради у Хигијенском институту Србије на пословима везаним за
медицину рада (1956–1962). На Рударско-геолошки факултет у Београду прешао
1962, где је прошао сва звања од асистента до редовног професора за предмете:
математика I и математика II, геостатика и
математика за слушаоце последипломских студија. Шеф катедре за примењену
математику био је скоро 20 година. Радио је и као члан комисије за преглед,
оцену и одбрану докторских дисертација и магистарских радова из области
рударства, геологије, математике и астрономије. На факултету је радио до
пензионисања (1996). Објавио је више од 60 научних и стручних радова у домаћим
и иностраним часописима. Написао је уџбенике: Виша математика (1968) и Математика
II: задаци и основи теорије (1972) и мању
публикацију Зона комфора и продуктивност
рада. Више
година држао је предавања и на Економском факултету у Београду. Постао је члан
ГАММ (Gesellschaft fur Angewandte Mathematik und Mechanik e.V.). Живи у Београду.
ЈОВАН ПАЈОВИЋ Чвор (отац Миладин,
свештеник), наставник и песник, рођен је у Придворици 29. јуна 1930. године. Основну школу завршио је у родном месту, Нижу гимназију
у Ивањици (1948), Богословију у Раковици (Београд), а Вишу педагошку, група за српскохрватски
језик и књижевност народа Југославије, у Крагујевцу (1964). Као учитељ и наставник
српског језика радио је у Девићима, Доњем, Дубцу и Каони (Драгачево). У Каони
је радио од 1963. до смрти, а једно време био и директор школе. Песме
објављивао у Дисовом гласнику,
Расковнику, Градцу, Чачанском гласу, Драгачевском трубачу. У Каони је покренуо
школски лист Шапат бреза (1978) и
песничку манифестацију Под липом и
брезама сненим. Режирао прву стару драгачевску свадбу на Сабору
трубача у Гучи (један је од оснивача ове манифестације). Објавио песничке
збирке: Бисерје (1983) и Чвор (посмртно, приредио Љубомир
Марковић, 1990). Преминуо је у драгачевској Каони 10. новембра 1988. године.
РАДОСАВ БОШКОВИЋ, правник, доктор наука,
универзитетски професор, рођен је у Косовици 14. јула 1930. године. Основну
школу завршио је у родном месту, нижу Гимназију у Ивањици (1953), средњу
економску школу у Крагујевцу (1955), а Правни факултет у Београду (1961).
Магистрирао је на Факултету политичких наука (1973), а докторирао (1977) на
Факултету организационих наука у Београду одбранивши дисертацију Приступ организацији информационог система
Савезне управе с посебним освртом на проблем класификације документације и
информација. У Косовици је радио у Месном народном одбору (1946-1947), па у
општини Међуречје (1947). Учествовао је на ОРА „Шамац–Сарајево“ (1947) и постао први ударник у Моравичком срезу. У
јесен 1947. изабран је за члана бироа Среског комитета народне омладине у
Ивањици, а запослио се у Срески савез земљорадничких задруга као референт за
кадрове, да би 1949. постао председник Среског комитета народне омладине. По
завршетку средње школе (1955) прелази у Међуречје, где је радио као судија за
прекршаје, па управник Земљорадничке задруге, а хонорарно предавао немачки
језик у Осмогодишњој школи (1955/56). Потом прелази у Крагујевац, где се кратко
задржао. Највећи део радног века провео је у Београду (од 1957), где је радио
као: заменик генералног директора Багерско-бродарског предузећа, управник
Центра за документацију и информације у Републичком секретаријату за
информације, председник Савета за информатику Извршног већа Србије, помоћник
генералног секретара и шеф Кабинета председника Скупштине Србије, оснивач и
директор Центра за информатику Привредне коморе Србије, директор центра за
информациону и документациону делатност у Савезном извршном већу, секретар
Српске академије наука и уметности (1984–1993), одакле је пензионисан. Као
пензионер хонорарно је обављао дужност директора Завода за информатику САНУ и
10 научних института у њеном саставу. Више од 20 година био је ангажован као
спољни сарадник у статусу редовног професора по позиву на Факултету политичких
наука у Сарајеву, Педагошко-техничком факултету у Зрењанину, Факултету одбране
и заштите у Београду, Геоекономском факултету Универзитета Мегатренд, Факултету
хуманстичких наука Интернационалног универзитета у Новом Пазару. Објавио је
више од 70 научних и стручних радова из области информатике, информационих
система и организације рада и уџбенике Систем
документације и информација у радним организацијама (1972) и Основи система информатике (1982). Написао
роман Америндија аждаја глобализације (2006),
збирку песама Сањам (2014), припремио
за штампу историјски роман Евроамеричка
окупација Србије. Учествовао је у изради 12 апликативних пројеката
информационих система. Одликован је Орденом рада са златним венцем и Орденом за
војне заслуге са сребреним мачевима и добитник око 50 медаља и писаних плакета.
Са супругом Љиљаном има сина Зорана. Пензионерске дане проводи у Београду.
БОРИСЛАВА КАЊУХ (дев. СПАСОВИЋ), лекар, вирусолог,
примаријус, рођена је у Ивањици 12. фебруара 1930. године (родитељи доктори
Божо и Драга). Основну школу завршила је у родном месту (1940), а гимназију у
Чачку и Београду. Дипломирала је на Медицинском факултету у главном граду
(1957) и положила специјалистички испит из микробиологије са паразитологијом
(1964). Као лекар опште праксе радила је у Дому здравља „Борис Кидрич“ у
Београду (седам месеци), а од јануара 1959. у Вирусолошком одељењу Завода за
здравствену заштиту Србије, које се од 1969. налази у саставу Института за
имунобиологију и вирусологију „Торлак“. Ту је вршила руководеће функције: шеф
лабораторије за дијагностику ентеровирусних инфекција (од 1966), шеф одељења за
ентеровирусе и директор Завода за вирусологију (1981–1991). До пензије је
радила као одговорни стручњак на производњи и контроли вакцине против дечје
парализе. Из области ентеровируса објавила је бројне радове и реферисала на
многим стручним састанцима. Преминула је у Београду 15. марта 2011. године.
СРБОЉУБ КРИВОКУЋА, фудбалски голман,
репрезентативац Југославије, рођен је у Ивањици 14. марта 1928. године.
Фудбалску каријеру започео је са седамнаест година у ивањичком „Јавору“ и
бранио је за чачански „Борац“, „Будућност“ из Титограда (1950–1952), „Црвену
звезду“ (1952–1957, 1964–1966), новосадску „Војводину“ (1957–1958), ОФК Београд
(1958–1962), немачки „Wormatia Worms“ (1962–1964) и крагујевачки „Раднички“
(1966–1967). Посебан
куриозитет представља податак да му је у „Звезди“, за коју је бранио на 246
званичних утакмица, у једном периоду резерва био чувени Владимир Беара. Са
„Црвеном звездом“ је освојио три титуле првака државе (1953, 1956. и 1957), а
са ОФК Београдом Куп Југославије (1962). Бранио је у по пет сусрета младе
(1953) и „Б“ (1951–1957) репрезентације Југославије и у седам утакмица најбоље
државне репрезентације (1956–1961). За „А“ репрезентацију дебитовао је 29.
априла 1956. против Мађарске у Будимпешти (2:2), а последњу утакмицу одиграо је против исте
репрезентације у Београду 7. маја 1961. (2:4). Учествовао је 1958. на Светском
шампионату у Шведској. Као тренер радио је у „Шумадији“ из Аранђеловца (1968),
„Мајданпеку“ (1969–1975), Кувајту (1975–1977), крагујевачким клубовима
„Шумадија“ (1978–1980) и „Раднички“ (1981–1983) и тренирао голмане Олимпијске
репрезентације Југославије (1984). Преминуо је 22. децембра 2002. године у
Београду.
МИОМИРКА
БИРМАНЧЕВИЋ (дев. ПАРЕЗАНОВИЋ), фармацеут, доктор наука, универзитетски професор, рођена је у
Ивањици 8. новембра 1925. године (од оца Светомира и мајке Стајке). Основну
школу завршила је у Ивањици (1936). Гимназију је похађала у Новом Пазару, Чачку
и Београду, где је матурирала (1945). Дипломирала је на Фармацеутском факултету (1949)
и исте године се запослила у Хемијском институту САНУ. Универзитетску каријеру
је започела 1957. када је изабрана у звање асистента на Фармацеутском факултету за предмет
Фармацеутска технологија, који је предавала до 1984. На овом факултету је
магистрирала (1964) и докторирала (1975), одбранивши дисертацију Проучавање улоге бубрења у процесу распадања
таблета помоћу бентонита (1975). Исте године била је на студијском боравку у
Лондону и Цириху, а затим је изабрана у звање доцента за предмет Фармацеутска
технологија. За ванредног професора изабрана је 1981. године. Осим наставе на
основним и последипломским студијама на Фармацеутском факултету у Београду,
држала је наставу из Фармацеутске технологије и Биофармације на Фармацеутском
факултету у Сарајеву, као и у Средњој фармацеутској школи у Београду. Објавила је већи број
стручних и научних радова и учествовала на научним и стручним скуповима. Аутор је уџбеника Биофармација (1990), што је прва књига из
ове области на српском језику. Коаутор је скрипата за предмет Фармацеутска
технологија. Била је председник Секције за фармацеутску технологију
Фармацеутског друштва Србије и секретар Савезне секције за фармацеутску
технологију (у неколико мандата). За свој рад добила је Повељу Фармацеурског
друштва Србије поводом 100 година од оснивања. Више година је била члан
Комисије за полагање стручних испита за фармацеуте Србије, Црне Горе и Босне и
Херцеговине. У пензији је од 1984. године. Живи у Београду.
БЛАГОЈЕ РАДИВОЈЕВИЋ, учитељ, новинар,
публициста, рођен је у Ивањици 6. априла 1925. године у трговачкој породици.
Основну школу завршио је у родном месту (1935), нижу гимназију у Чачку, а Учитељску
школу у Ужицу (1944). Био је учитељ у Шумљанској школи (1944/45). После
завршетка Другог светског рата студирао је на ДИФ-у, био наставник физичког
васпитања у новопазарској Гимназији, радио у Комитету за фискултуру Владе
Србије, затим био наставник физичког васпитања у Чачанској гимназији. Активно
се бавио спортом и био репрезентативац Србије у атлетици (тркач–препонаш).
Определио се за новинарство и био главни и одговорни уредник Чачанског гласа, уредивши од маја 1954.
до 1. јануара 1964. више од 450 бројева овог листа. Потом је радио у Политици, најпре као дописник из Чачка,
а 1968. преселио се у Београд. Поред посла у редакцији, био је активан у
друштвеном животу Чачанског среза: председник Савета за културу чачанске
општине, председник Културно-просветне заједнице, председник музејског
савета... Један је од иницијатора организовања Драгачевског сабора трубача,
ивањичке „Нушићијаде“ и оснивач Ликовне колоније младих у Ивањици. У редакцији Политике био је члан колегијума и
уредник неколико рубрика. Пензионисан је 1985. године. Поред тих послова
интензивно је писао. Запажени су његови „Записи са села“ од којих је настала
књига Слика на вратима (1978). За
серију „Градски разговори“ добио је награду Удружења новинара Србије „Светозар
Марковић“. Објавио је књиге Тридесет година Студентског
дома у Чачку (1992)
и Старовлашка размеђа (1997). Са супругом
Љиљаном добио кћерку Мирјану (1948) и сина Милана (1955). Обе његове сестре
Емилија (1921) и Владислава (1934) биле су професорке. Преминуо је 8. новембра
2016. године у Београду.
СЛОБОДАН СПАСОВИЋ
Бућо,
лекар, гинеколог, оснивач Диспанзера за жене у Ивањици, рођен је у Београду 14. новембра 1924. године (родитељи
доктори Божо и Драга). Основну школу завршио је у Ивањици, гимназију учио у Београду, Чачку, Ужицу, где је и матурирао (1944). Дипломирао је на
Медицинском факултету у Београду. У Ивањицу је дошао по завршетку студија и
специјализације, и основао Диспанзер за жене (1954), један од првих у Србији.
Специјализацију из гинекологије и акушерства завршио је на ГАК у Београду. На
усавршавањима повремено боравио у иностранству, нарочито у Француској и
Бугарској. Једно време као гинеколог радио је у Ариљу, одакле је отишао у
инвалидску пензију. Велики је његов допринос развоју здравља, културе и спорта у ивањичком
крају. Преминуо је у Ивањици 2002. године.
АЛЕКСАНДАР НИКОЛИЋ, лекар, директор
Дома здравља, помоћник министра, рођен је у Ивањици 11. децембра 1921. године (отац Тихомир, мајка
Наталија). Основну школу
завршио је у родном месту (1932), а Гимназију у Чачку (1940). Школовање је наставио на Медицинском факултету
Београдског универзитета, као војни питомац VII класе. Ратно време провео је у Ивањици, где је радио са
малобројним медицинским кадром. Студије медицине завршио је 1950. године. Играо је фудбал у „Јавору“, као и одбојку. После рата био је члан
управе Фудбалског клуба „Црвена звезда“. Од 1951. године радио је као лекар опште болнице и
директор Дома народног
здравља
у Ивањици
(1953–1972).
Положио је специјалистички испит из
социјалне медицине са организацијом здравствене службе (1965). На специјализацији је
био у Москви (1969). Публиковао је већи број стручних и научних радова из
области здравства, социјалне медицине са организацијом здравствене службе и
стекао звање примаријуса. У
средини где су честе појаве цревних инфекција и паразитних обољења, као први
задатак др Николић је поставио обезбеђење довољних количина здраве воде за
пиће. Успео је да са сарадницима, у оквиру програма UNICEF-a, санира 35 школа и
подигне 12 купатила. У селима ивањичке општине посредством Дома здравља
подигнуто је 265 водовода и изграђено 187 km водоводне мреже. Осим тога,
подигнуто је 65 јавних чесама поред пута или у насељима. Захваљујући ивањичком
Дому здравља и његовом директору, прилике су се значајно измениле: прокопано је
и поправљено 300 km путева, а сва насеља у општини повезана су аутобуским
линијама са Ивањицом. Нестало је многих заразних болести, које су некада харале
овим крајевима. Захваљујући
др Александру Николићу, Ивањица и њен Дом здравља постали су место окупљања
европске и светске лекарске елите. За народног посланика изабран је 1966, а од
1968. био је посланик и потпредседник Социјално-здравственог већа
Скупштине Србије
(четири године). На место помоћника републичког министра за здравље и
социјану политику
постављен је 1972. године. Помоћник министра за ресор здравља био је у три
мандата, до 1983, када одлази у пензију и враћа се у Ивањицу. У међувремену, у
два мандата био је председник
Црвеног крста Србије. Један је од аутора књиге Здравствено
задругарство – историјат развоја и рада на здравственој заштити и унапређењу
здравља земљорадника (1982) и фотомонографије Ивањички албум (2004), а познат је по великој бризи да се
прикупи, сачува и објави што
више грађе о Моравичком крају. Носилац је већег броја одликовања као што су: Орден рада трећег реда, Орден за војне
заслуге са сребрним мачевима и Медаља заслуга за народ. Од главног Одбора Црвеног
крста добио је јубиларну похвалу (1969) и Златни знак Црквеног крста
Југославије (1963). Добио је и Плакету UNICEF-а (1986). Осим тога др Николић је први почасни грађанин Ивањице (1982). Са супругом др
Љиљаном Зизиком (дев. Спасовић) добио је сина Ивана. Преминуо је 11. јула 2016.
године у Ивањици, где је и сахрањен.
БРАНИСЛАВ ВУЛОВИЋ, архитекта,
универзитетски професор, доктор наука, рођен је у Ивањици 1921. године. Основну
школу учио
је у
Ивањици, а завршио у Новом Пазару, гимназију у Краљеву.
Дипломирао је и докторирао (1964) на Архитектонском факултету у Београду, где
је 1952. прво био асистент, затим доцент, ванредни, а од 1976. редовни професор
за предмет Историја архитектуре. Као члан групе за проучавање архитектуре
обишао је српске средњовековне споменике, сарађивао са Археолошким институтом,
Југословенским институтом за заштиту споменика културе, затим Републичким
заводом и покрајинским заводима за заштиту споменка културе. Објавио је велики
број радова о средњовековним српским манастирима. Најзначајније су: Раваница; Грачаница; Архитектура античких
храмова у Нубији; Стари конак у комплексу грађе Пећке патријаршије... Аутор
је књига: Конзерваторске белешке са
терена (1958), Портрет Тодора сина
деспота Ђурђа у Грачаници (1962), Раваница:
њено место и улога у сакралној архитектури Поморавља (1966), Систем и композиција раваничке декоративне
пластике (1967), Црква св. Богородице
у средњовековној Кулајни (1972), Примењене
методе при обнови цркава св. Николе у Куршумлији, Грачанице, Раванице и
Сисојевца (1980). За свој рад добио је више награда и признања. Преминуо је
у Београду 1988. године.
ПЕТАР ЗЕЧЕВИЋ, привредник, оснивач
ПКБ-а, рођен је у Ивањици 30. јануара 1920. године (шесто дете Савете и Љубисава, опанчара). У Ивањици је завршио
основну школу (1930),
па отишао у Београд, где је уз рад завршио трговачку школу. Запослио се у фирми
„Вукојичић“. Учествовао
је у НОБ-у од 1941, члан СКЈ од 1944. После рата завршио је вишу школу за спољну
трговину. Радио је у Скупштини града Београда на месту повереника за привреду IV реона, начелника Повереништва
за трговину и снабдевање и повереника за угоститељство и трговину НО града
Београда. Од 1948. био је директор Земаљског пољопривредног добра „Панчевачки
рит“, од кога је створио Пољопривредни комбинат „Београд“. Окупио је стручњаке
и придобио сараднике за реализацију многих пројеката. Највише захваљујући њему,
уједињено је имање, спроведена мелиорација, земљиште исушено, уведене савремене
методе и модернизована производња. На себе је преузео одговорност за увоз 7.000
високомлечних крава из Холандије и Данске. После 32 године руковођења, иза себе
је оставио у свету цењен агроиндустријски комбинат. Признања за рад одавали су
му банкари, научници разних профила и пословни људи. Сматран је архитектом
савременог агробизниса. Биран је за одборника Општинске и Градске
скупштине, за члана УО Градске, Републичке и Савезне привредне коморе и у
Главни одбор ССРН Србије. Био је посланик Већа произвођача и Привредног већа
Савезне скупштине. У једном мандату (од 6. маја 1974. до 5. маја 1978) био је
члан првог Председништва СР Србије (колективног шефа државе). Директор ПКБ био је
до децембра 1980. године, а потом постао председник Пословног одбора Агробанке (до
пензије, 1985). Добитник
је Награде АВНОЈ-а и Октобарске награде
Београда. Одликован је Орденом рада I реда, Оредном
заслуга за народ и другим одликовањима. Преминуо је у Београду 2003. године. Са супругом Олгом
имао је троје деце.
ВЛАСТИМИР ПАРЕЗАНОВИЋ, инжењер шумарства,
зачетник пошумљавања у Моравичком крају, рођен је у Ивањици 1920. године (отац
Милош, кафеџија). Основну школу завршио је у родном месту (1930), а Шумарски
факултет у Београду. Један је од првих Ивањичана који се са факултетском
дипломом вратио у завичај и у њему дуго радио свестрано га унапређујући. Био је
шеф Шумске управе у Ивањици. Због недостатка путева, скоро половином шума на
територији ивањичке општине газдовале су шумске управе у суседним општинама
(Нови Пазар, Рашка и Ушће). Захваљујући формирању Шумског газдинства у Ивањици
(1965) и великом залагању Парезановића стање се променило. Обједињено је
газдовање свим шумама ивањичке општине, отпочели су радови на изградњи путева,
пошумљавању голети и мелиорацији оштећених шума. Изградњом путева омогућени су
и потребни шумско-узгојни радови, па је за време његовог руковођења Газдинством
и ШПИК-ом, подигнуто преко 5.000 hа нових шума. Под његовим руководством подигнута
је савремена дрвна индустрија, обједињене све три делатности: шумарство,
пољопривреда и дрвна индустрија у Шумско-пољопривредно-индустријски комбинат
(ШПИК). Краће време радио је у Водопривредној заједници Србије „Морава“, а
потом је именован за потпреседника Иницијативног одбора за образовање и
конституисање Републичке и регионалних СИЗ за шумарство. Сарађивао је са тимом
научних и стручних радника на припреми документације којом је Влади и Народној
скупштини Србије предочена потреба да шира друштвена заједница помаже
унапређење шума и шумарства. Од 1977. био је секретар Скупштине Републичког
СИЗ-а за шумарство. Преминуо је у Београду 1982. године. Преко пута језера
Тичар на Голији изграђена је спомен чесма њему у част, а у некадашњем ШПИК-у
постоји микрорељеф са његовим ликом.
РАДЕ КУШИЋ, привредник, планинар,
спортски радник, рођен је у Ивањици 22. фебруара 1915. године. Био је активни
учесник у револуционарном покрету, члан КПЈ од 1935. и учесник НОБ од 1941. За
време рата био је члан Окружног комитета КПЈ Чачак, секретар Окружног одбора
НОФ за Чачак, секретар Среског комитета КПЈ Среза таковског, помоћник комесара
Космајске бригаде, руководилац Политодела Пете дивизије и комесар Војне области
западне Србије. После рата завршио је Вишу политичку школу „Ђуро Ђаковић“ и
економски факултет. У социјалистичкој Југославији био је помоћник председника
Комисије државне контроле ФНРЈ (до 1951), потпредседник Привредне коморе
Југославије, председник Мешовите коморе Југославија˗Етиопија, председник
Секција за унапређење привредних односа са САД и Канадом. Био је генерални
директор спољнотрговинског предузећа „Југоекспорт“ у Београду. Истакнути је
спортиста (планинар) и спортски радник. Пре Другог светског рата обављао је функције секретара Радничке спортске
заједнице и СК „Полет“. Био је председник Планинарског
савеза Југославије (1948–1962) и Планинарског савеза Србије, потпредседник ФИСАЈ и
потпреседник СОФК˗е Југославије. Попео се на врхове: Тоубкал, Килиманџаро (1954), Елбрус и друге. Носилац је „Партизанске
споменице 1941“, Ордена рада са црвеном заставом, Ордена рада са златним венцем
и више других одликовања. Преминуо је у Београду 1991. године
ПЕТАР СТАМБОЛИЋ, политичар, народни херој, председник Председништва
СФРЈ, рођен је у Брезови 29. јуна /
12. јула 1912. године. Основну школу
је завршио у Брезови (1923), Нижу гимназију у Ивањици (1927), потпуну гимназију
у Чачку (1931), а агрономију на Пољопривредно-шумарском факултету у Земуну. За време
студија активно је учествовао у напредном студентском покрету, оснивању
студентских удружења и раду са радничком омладином. Као студент примљен је у СКОЈ (1933) и КПЈ
(1935) и био делегат на Петој земаљској конференцији КПЈ у Загребу (1940), више
пута је хапшен и протериван из Београда. Био је члан Универзитетског комитета КПЈ,
а од 1938. радио је у Обласном комитету за западну Србију. У току рата био партијски радник у Јагодини
и Смедеревској Паланци, секретар Главног НОО за Србију (1941), члан Главног
штаба НОП одреда Србије (у Босни, 1942), партијски руководилац у Београду
(крајем 1942. и 1943), командант главног штаба НОВ Србије (1944), члан
Председништва АВНОЈ-а. После рата био је најпре секретар Главног
народноослободилачког одбора Србије, затим секретар АСНОС-а, стални посланик у скупштинама Србије
(1946–1958) и Југославије (1945–1967), министар финансија и потпредседник Владе
НР Србије (1945–1948), министар пољопривреде у Влади ФНРЈ (1948), председник
Владе Србије (1948–1953) и Народне скупштине Србије (1953–1957), председник
Савезне народне скупштине (1957–1963), председник Савезног извршног већа
(1963–1967), председник Извршног већа Србије (1978–1982). Био је члан ЦК СКЈ од
Петог до 12. конгреса СКЈ и секретар ЦК КП Србије (1948–1957). После смрти
Јосипа Броза Тита био је Председник Председништва СФР Југославије (1982–1983) и
члан
Председништва (од 1974). Био је и члан Председништва Савеза одбора ССРН и члан
Савета Федерације. Носилац је
највиших државних одликовања, међу којима су и Орден народног хероја (27. новембра 1953), Орден народног ослобођења, Орден
заслуга за народ I реда, Орден братства и јединства I реда, Орден за храброст. Преминуо је у
Београду 21. септембра 2007, где је кремиран, а посмртни остаци сахрањени су у
Брезови.
МИЛИНКО КУШИЋ, народни херој, комесар
Друге пролетерске бригаде, рођен је у Свештици 8. априла (26. марта) 1912.
године. Мајка
му је умрла када је имао седам дана, а отац када је Милинко напунио три године,
па су га одгајили баба и деда по мајци, Перса и Млађен Поповић. Основну школу учио у
Шумама, а завршио у Ивањици (1923), Нижу гимназију у Ивањици (1927), а потпуну
гимназију у Чачку (1931). Као ученик седмог разреда Чачанске гимназије (1930),
на међународном конкурсу организације ФИДАК из Париза добио је прву награду,
златну медаљу и 15˗то дневни
боравак у Паризу за рад на тему Шта
мислите о миру и како замишљате срећу коју он пружа човечанству. На
Београдском универзитету студирао је српскохрватски језик и југословенску
књижевност (апсолвирао 1935) и прешао на права. Члан КПЈ постао је 1936, а 1938. осуђен на
годину дана затвора. Казну је издржао у Марибору, а потом протеран у Ивањицу,
где је крајем 1939. завештао део очевине за заснивање Фонда основне школе
Шумљанске општине. Поново је ухапшен (1940) и осуђен на 18 месеци робије у
Сремској Митровици. По окупацији Југославије (1941) побегао је са робије и у свом родном
крају радио на организовању устанка против окупатора и на формирању среског
комитета КПЈ за Моравички срез. Присуствовао је важном партијском састанку у
Абацији код Ужица, на коме је донета одлука о формирању Ужичког партизанског
одреда. На саветовању у Горобиљу (1941) именован је за комесара Ужичког одреда.
Пред повлачење партизана из Ужица, 29. новембра 1941, одржао је чувени говор
постројеном Радничком батаљону пред последњу одбрану Кадињаче и Ужица. Тада је
био члан Главног штаба НОП
одреда
Србије. Приликом формирања Друге пролетерске бригаде (1942. у Чајничу) именован
је за комесара бригаде. Потом је био командант Друге крајишке бригаде и
политички комесар Четврте крајишке дивизије. Учествовао је у
борбама у источној Босни и Босанској Крајини (1942) и у Четвртој непријатељској
офанзиви (1943). Оболео је од пегавог тифуса и извршио самоубиство у Мајкића Јапри код
Санског Моста 24. марта 1943. године. За народног хероја проглашен је 9. маја 1945.
године.
ДОБРИЛА СТАМБОЛИЋ, учитељица, учесница
НОБ, рођена
је у Брезови 18.
јануара 1912.
године. У родном селу завршила је основну школу, Нижу гимназију у Ивањици (1927), а Учитељску школу у
Ужицу
(1933). Као учитељица радила
је у Миланџи (од 1934), Шантаровцу (у Бјеличком срезу, у околини Јагодине) и
Гојмановцу (Сврљиг, од 1939). Врло брзо се прочула као напредна учитељица, која је за
свој рад добијала највише оцене. Ухапшена је 1941, али је успела да побегне, па
је кратко боравила у Нишу, а потом у Лесковцу, где је као комунистички
активиста конспиративно (илегална имена Стана и Радмила Марковић) радила у
техници. Одатле је отишла у Бабички НОП одред у коме је била политички
секретар. Заробљена је у борби са Немцима на Сувој планини, ислеђивана уз
најтежа мучења, и стрељана 17. октобра 1942. на Бубњу код Ниша. Основна школа у
Сврљигу и дечји вртић у Ивањици носе њено име.
ОБРЕН СТИШОВИЋ, пуковник, шпански
борац, народни посланик, рођен је у Шаренику 1. фебруара 1911. године. Основну
школу завршио је у Брезови (1923), нижу гимназију у Ивањици (1927), а више
разреде у Чачку. Студије права завршио је у Београду после рата. Као студент укључио се у
Комунистички покрет (члан СКЈ постао
1937). Године 1937. из Париза
пребацио се у Шпанију, где је, као припадник интернационалних бригада,
учествовао у Грађанском рату (1937–1939). По завршетку тог рата прешао је у Француску, где је боравио у
логорима до јуна 1941. Када је ова земља окупирана од стране Немаца, одведен је у логор Еспенхајм код Лајпцига (од јуна до августа
1941). Ту
се повезао са антифашистима и успео да се пребаци у Љубљану, па у Загреб, а
одатле у партизанску војску (у августу 1941). Био је политички
комесар и командант Козарачког НОП одреда, командант војног подручја за Подгрмеч и комесар Тринаесте
крајишке бригаде, један од руководилаца у Рибничком НОП одреду. Касније је био
у Оперативном штабу НОВЈ
као официр за везу са страним мисијама. Рат је завршио у чину пуковника. Радио је у
Сарајеву и Београду на
дужностима у ЈНА (до 1952). Три пута је биран за народног посланика. Био
је, поред осталог, секретар Већа народа Савезне скупштине. Био је члан ЦК СКС,
руководилац у борачкој организацији, десет година председник Црвеног крста
Србије и један од активиста Удружења шпанских бораца. Носилац је
„Партизанске споменице 1941“, Ордена братства и јединства I реда, Ордена за
храброст и више високих ратних и мирнодопских одликовања. Умро је у Београду 1997. године.
ВЕНИЈАМИН МАРИНКОВИЋ, професор, партијски
радник, борац НОР-а, рођен је у Вионици на Голији 7. јула 1909. године. Основну
школу је завршио у Придворици, Нижу гимназију у Ивањици (1925), а потпуну у
Чачку (1929). Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду (немачки језик
и југословенску књижевност). Током студија приступио је револуционарном
студентском покрету (био је члан СКОЈ-а и КПЈ), због чега је хапшен и
протераван у родно место. Радио је као суплент у Гимназији у Смедеревској
Паланци (1935), затим у Руми и Сињу, одакле је 1938. дошао у Ужице за професора
Гимназије. Постао је члан Окружног комитета КПЈ у Ужицу, а његов стан место
састанака партијских активиста из Србије. Око себе је окупио велики број
ученика Гимназије и Учитељске школе. После напада Немачке на Совјетски Савез,
ухапшен је као истакнути комунистички активиста, али је успео да побегне из
затвора. У августу 1941. постао је комесар Моравичке партизанске чете, а после
ослобођења Пожеге командант места. Погинуо је у нападу Немаца на Ужичку
републику у Пожеги 29. новембра 1941. године. Његово име носила је ивањичка
Гимназија, а једна улица у Ивањици зове се по њему.
ЖИВОРАД ЂУКИЋ, грађевински инжењер,
универзитетски професор, рођен је у Ивањици 13. августа 1901. године. У родном
месту завршио је основну школу, гимназију у Чачку и Београду, а студије на
Грађевинском факултету у Београду (1928). Запослио се у Дирекцији за грађење
железница, а после војног рока распоређен је на рад у Тетово, где је
пројектовао мост преко реке Врутока и урадио план реконструкције постојећег
пута; израдио катастар пута од Скопља до Дебра и пројекат градње пута у
подручју Јужног Брода (Македонски Брод). Специјализацију је обавио у Немачкој и
Чехословачкој, где је проучавао новине у грађењу савремених путева. По повратку
распоређен је у техничку секцију у Призрен, а одмах затим у Нишку Бању ради
истраживања оптималних варијанти изградње пута Ниш–Пирот и даље према граници
са Бугарском. У време Другог светског рата избегао је заробљавање, па је
окупацију провео у Београду. После рата руководио је Секцијом за пројектовање
аутопута Београд–Загреб, а 1947. постављен је за директора грађевинског предузећа
„Ограпс“ (Опште грађевинско предузеће Србије). Почетком 1948. постављен је за
директора предузећа „Аутопут“, 1949. за директора Савезне управе за путеве, а
био је и секретар капиталне изградње у Привредном савету ФНРЈ. Јуна 1951.
изабран је за доцента Грађевинског факултета у Београду за предмет Пројектовање
и грађење коловозних конструкција, а неколико година касније за ванредног
професора. Између 1960. и 1963. био је проректор Универзитета у Београду, а
1965. изабран је за декана Грађевинског факултета и на тој функцији остао до
1967. године. Обавио је бројна студијска путовања по разним европским земљама.
Објавио је већи број стручних радова и књиге: Путеви у Италији, Швајцарској и Француској (1953), Проблем модернизације улица у Београду
(1958), Пројектовање и грађење путева
(уџбеник, 1960), Грађење савремених
путева у неким земљама Европе (1963), Саобраћајни
и економски ефекти реконструкције путева Београд–Дубровник (1965) и Живот посвећен путевима (1990).
Одликован је Орденом св. Саве I и II реда, Орденом заслуга за народ III реда, Орденом рада II реда, Орденом Републике
са сребреним венцем и Орденом заслуга за народ са златним венцем. Преминуо је у
Београду 1995. године.
БОЖИДАР Божо СПАСОВИЋ, лекар, специјалиста за нервне болести и бактериологију, народни
посланик, рођен је у Ивањици 14.
јануара 1897. године као једино дете Персе и Добросава, хотелијера. У родном
месту завршио је основну школу (1908). Уписао је Гимназију у Чачку и када је
завршио шести разред (1914) почео је Први светски рат. Са српском војском се повукао
преко Албаније и стигао у Солун. Одатле је са осталим вршњацима-ђацима пребачен
у Француску како би наставио школовање. У градићу Гапу завршио je гимназију, a
потом уписао Медицински факултет у Лиону, који je завршио у мају 1923. Ту je у
марту 1924. положио посебан испит из бактериологије. Исте године са супругом
Драгом вратио се у Београд. Већ 15. септембра 1924. решењем министра народног
здравља постављен je за лекара на Одељењу за нервне болести Опште државне
болнице. После само две године рада, шеф одељења написао je ласкаве оцене о
људским врлинама и стручним способностима младог лекара. На основу овако
високог мишљења, последњег дана марта 1927. министар народног здравља донео je
решење да му се одобрава назив специјалисте за нервне болести. У децембру исте
године положио je државни стручни испит. Затражио je премештај у родну Ивањицу
и 10. маја 1929. добио место санитетског референта среза моравичког, a супруга
Драга je започела рад у болници као њен управник. Пре рата био је народни
посланик на листи Југословенске радикалне заједнице Милана Стојадиновића
(1938–1941), а после рата делегат на трећем заседању АВНОЈ-а. У току трагичног
априлског рата 1941. године био je мобилисан и распоређен у Војну болницу у
Скопљу. После капитулације, преко Голије вратио се кући. Окупацију je провео
међу својим болесницима. У трагичном расколу ocтao je веран Хипократовој
заклетви. После ослобођења у новим условима потпуно се предао свом позиву. О
докторовом кaрактеру и скромности најбоље говори један детаљ из његовог богатог
и часног живота. Наиме, када je 1952. године спровођено „прво превођење“ јавних
службеника, он је тек тада, на изненађење свих, показао документ који сведочи
да је специјалиста за нервне болести постао још 1927. године. И када je отишао
у званичну пензију (1965), наставио je хонорарно да ради (до 1970). Пожртвовано је
бдео над здрављем народа Моравичког краја. У свако доба врата ивањичке болнице
и његовог породичног дома била су отворена за све болеснике. Многе епидемије
које су харале у Моравичком крају заустављене су захваљујући у првом реду
доктору Божу, а потом и његовим сарадницима. Највише сe трудио да своје
знање и искуство пренесе на млађе колеге и остало медицинско особље. Поред осталих признања која je добио, одликован je Орденом Светог Саве IV реда (1937) и Орденом заслуга за народ са златном
звездом (1971). Доктори Драга
и Божо су имали четворо деце: др Слободан-Бућо (1924), др Љиљана-Зизика (1925),
Снежана (1927) и др Борислава-Борка (1930). Умро je 22. марта 1972. године и
сахрањен на Варошком гробљу у породичној гробници.
ДРАГИША Перишић
– ДОНАЛД ПЕРИ (Donald Perry), финансијски стручњак,
секретар председника САД Рузвелта, рођен је у Ивањици 1897. године. Потиче из
учитељске породице (отац Радул, мајка Милева). Основну школу завршио је у Ивањици, Трговачку академију у Београду, а Вишу финансијску
школу у Загребу. Потом је отишао да
изучава финансијске науке у Паризу. Као један од најбољих студената добио је
стипендију за студије у Сједињеним Америчким Државама. Тамо је променио име и
презиме у Доналд Пери, што је било
лакше за све комуникације кроз живот. Убрзо је постао шеф финансија државе
Пенсилваније. Како се на послу истакао, председник САД Франклин Рузвелт одлучио
је да га узме за свог саветника за финансије, а убрзо, пред Други светски
рат, поставио га је на место личног секретара у кабинету. Значајне послове у
области финансија за америчку владу обављао је током рата и у послератном
периоду. За
време живота и рада у САД био је председник Удружења наше економске емиграције
и утицајна личност у организацији КЕР залажући се да ова организација помогне
нашу земљу, што је и чинила. У Ивањицу је долазио 1926. и одржавао везе са
завичајем. Када се спремао да поново дође у завичај, изненада је умро. Колико
је могао помогао је Југославији и предратној и послератној, што је познато не
само Ивањичанима. У посебном сећању остао је догађај из 1939. када је у САД
боравио Живадин Стевановић, тада земљорадник и председник општине Брестовац код
Кнића. Пери му је из Пенсилваније омогућио да се састане са председником
општине Њујорк, који га је том приликом представио као колегу, што је за
Стевановића била велика част. О свему томе писала је штампа и у САД и у
Југославији истичући Перишићево име. Са супругом Руби добио је кћерку Гиту. Преминуо је у Њујорку
1952. године.
БРАНИСЛАВ СТАНОЈЕВИЋ, лекар, универзитетски
професор, рођен је у Ивањици 9.
августа 1893. године, у учитељској породици. Основну школу завршио је у
Ивањици, гимназију у Београду. У Хајделбергу је започео студије медицине и
прекинуо их због рата. У Првом светском рату учествовао је као батаљонски
лекарски помоћник. За „pевносну службу“ током
рата два пута је одликован. Студије медицине завршио је у Прагу (1922). Радио
је као срески лекар у Сурдулици и Александровцу (1922–1924), потом је
завршио специјализацију интерне медицине у Прагу (1925). По повратку у земљу
радио је као асистент на III
интерној клиници Медицинског факултета у Београду, а од 1926. на I интерној клиници, да би
потом био изабран за доцента (1930), касније ванредног професора (1939) и
редовног професора (1950), као и управника здружене Прве и Друге интерне
клинике (касније Клиника А) у Београду. Од 1952. до 1954. године био је декан
Медицинског факултета, а затим је радио као шеф Интерне клинике (1957–1964) до одласка у
пензију. Првенствено је проучавао патологију реуматичних болести. Био је члан
многих научних комисија, учесник више домаћих и иностраних конгреса,
потпредседник Српског лекарског друштва (1940), оснивач (1949) и први
председник Реуматолошке секције СЛД и почасни председник реуматолога
Југославије, затим дописни члан Чешког гастроентереломског друштва у
Прагу и Европског интернационалног друштва за борбу против реуматизма. После Другог светског
рата био је председник Уређивачког одбора и главни и одговорни уредник Српског архива (1946. и 1951–1952).
Покретач је часописа Реуматизам.
Објавио је више
од 100
научних и стручних радова у нашој и иностраној литератури, као и монографије Хроничан реуматизам и реуматичка обољења:
клиника и терапија (1951), Реуматизам (1960), Резултати клиничког испитивања у лечењу
хроничног реуматског полиатритиса resochinum (1962) и уџбеник Болести локомоторног апарата, реуматичке
болести и остеопатије (1958). Носилац је више домаћих и страних одликовања,
међу којима је Орден рада са црвеном звездом. Преминуо је 23. марта 1967.
године у Београду.
МИЛОВАН РИСТИЋ, професор, историчар, публициста,
рођен је у Ивањици 20. априла 1886. године. Основну школу похађао је у Ивањици,
а гимназију у Крагујевцу (1897–1905) и Београду (1906), где је завршио и Филозофски
факултет (1910). Као професор радио је у Прокупљу (1910–1911) и Смедереву (1912–1919).
Потом је био професор и директор Ниже гимназије у Струмици (1919–1920) и Гимназије у
Аранђеловцу (1920–1927), професор Гимназије у Београду (1927–1936) и до краја
радног века директор Мушке учитељске школе у Јагодини (1937–1940). У Првом
светском рату био је тумач у француској болници на острву Видо, професор српске
ратне Гимназије у Солуну и управник Штампарије српских инвалида у Бизерти.
Неколико деценија се бавио студиозним истраживањем и проучавањем наше
прошлости. Поред тога, бавио се превођењем са немачког и француског језика. Био
је сарадник многих истакнутих часописа: Братство,
Мисао, Српски књижевни гласник, Стварање, Сусрети, Библиотекар, Историјски
гласник, Гласник Српског географског друштва... За биографију Ивана
Југовића добио је награду Министарства просвете (1914), а за исто дело,
проширено и допуњено, и од Савета за просвету Србије (1954). Аутор је бројних
радова, студија и монографија: Струмица
(Београд, 1924); Гимназија у Аранђеловцу:
историја постанка и развитка једне средње школе у Шумадији (Београд, 1925);
Устанички законописац Теодор Филиповић
(Божидар Грујовић) (Београд, 1953), Народне скупштине у Првом српском устанку
(Београд, 1955), Стефан Живковић Нишлија
(Београд, 1956), Личности и догађаји из
старе пожаревачке нахије (Пожаревац, 1959), Младен Миловановић (Београд, 1962), Стари Влах: до ослобођења од Турака (Београд, 1963. и 1996). Монографија Стари Влах представља његово животно
дело (објављено постхумно), којим се одужио завичају. Преминуо је у Београду 17.
фебруара 1963. године.
