МИЛОВАН РИСТИЋ, професор, историчар, публициста,
рођен је у Ивањици 20. априла 1886. године. Основну школу похађао је у Ивањици,
а гимназију у Крагујевцу (1897–1905) и Београду (1906), где је завршио и Филозофски
факултет (1910). Као професор радио је у Прокупљу (1910–1911) и Смедереву (1912–1919).
Потом је био професор и директор Ниже гимназије у Струмици (1919–1920) и Гимназије у
Аранђеловцу (1920–1927), професор Гимназије у Београду (1927–1936) и до краја
радног века директор Мушке учитељске школе у Јагодини (1937–1940). У Првом
светском рату био је тумач у француској болници на острву Видо, професор српске
ратне Гимназије у Солуну и управник Штампарије српских инвалида у Бизерти.
Неколико деценија се бавио студиозним истраживањем и проучавањем наше
прошлости. Поред тога, бавио се превођењем са немачког и француског језика. Био
је сарадник многих истакнутих часописа: Братство,
Мисао, Српски књижевни гласник, Стварање, Сусрети, Библиотекар, Историјски
гласник, Гласник Српског географског друштва... За биографију Ивана
Југовића добио је награду Министарства просвете (1914), а за исто дело,
проширено и допуњено, и од Савета за просвету Србије (1954). Аутор је бројних
радова, студија и монографија: Струмица
(Београд, 1924); Гимназија у Аранђеловцу:
историја постанка и развитка једне средње школе у Шумадији (Београд, 1925);
Устанички законописац Теодор Филиповић
(Божидар Грујовић) (Београд, 1953), Народне скупштине у Првом српском устанку
(Београд, 1955), Стефан Живковић Нишлија
(Београд, 1956), Личности и догађаји из
старе пожаревачке нахије (Пожаревац, 1959), Младен Миловановић (Београд, 1962), Стари Влах: до ослобођења од Турака (Београд, 1963. и 1996). Монографија Стари Влах представља његово животно
дело (објављено постхумно), којим се одужио завичају. Преминуо је у Београду 17.
фебруара 1963. године.