Поштоване колеге и уважени чланови породице,
Најпре бих желела да захвалим свима који су данас дошли на овај тужни скуп да заједно поделимо тугу због губитка драге нам Љиље. Јуче нас је болно посекла вест о изненадној смрти вољене колегинице. Тмурно и сиво јутро саучествовало је у тузи. И како то обично бива, било је у свима нама и неверице и жала, јер пред Љиљом нико није био равнодушан.
Њено присуство се осећало снажно јер је била јака, борбена и упечатљива. Стога ни њено одсуство не може проћи неприметно и тихо. Када одлазе људи попут ње, све пониче, клоне, и свачијим срцем промине бол која нема тежину ни краја, јер неке су боли просто неизмерне.
Наша Љиља је била јединствена. Жао ми је што зао удес затвара животну књигу ове непоновљиве жене, али док је нас који смо је познавали и волели, и она ће живети – и то кроз нас и у нама.
Загледана над њеном животном причом, негде између редова прочитала сам и оно незаписано, а то је да добре и племените Бог узима нагло и без најаве, ваљда из разлога што су ближи анђелима него смртницима.
Љиљана Вучићевић се родила 4. фебруара 1968. године у Ивањици. Детињство и младост провела је у Рашчићима уз брата Жељка и сестру Гордану. Није то било лако детињство. Уз оца Света, чувеног кафеџију, и мајку Мирјану, рано се прихватила породичних обавеза у чувеној Хаџи Продановој кафани, која се налазила надомак истоимене пећине.
Њена слава некако се пренела и на саму кафану у коју би свратио многи путник намерник и био угошћен на онај начин који је ову породицу уздигао до надалеко чувене са свог гостопримства. Поучена вредним родитељима, и наша Љиља је убрзо одрасла у достојни изданак породице Савићевић. За кратко време ова вредна девојчица је дотакла своје прве звезде.
Након завршене основне и средње школе, 1988. године дипломирала је на Педагошкој академији „Желимир Жељо Ђурић“ у Ужицу, иза тога и на Учитељском факултету, стекавши звање професор разредне наставе. Најпре почиње да ради у Лукама, 1989. године, у тада издвојеном одељењу Основне школе „Милинко Кушић“. Једно време обављала је патронажни рад са децом која су била болесна или ометена у развоју. Године 1996. прелази у издвојено одељење у Буковици, одакле 2010. долази у матичну школу. Љиљана се дохватала сваког посла. Била је истрајна и вредна, оригинална и креативна. Али је увек говорила да јој је највеће задовољство када крочи у учионицу. Деца су осећала њену добру нарав, надахнутост и вољу за радом. Отуда и њихово велико поверење према њој. Освајала је децу оном енергијом која у себи удружује ауторитет и љубав. Кажу да само ретки могу достићи тај склад, а Љиља је била једна од таквих.
У учионици је била виртуоз свог посла. Сећам се када је једном рекла: „Ма само да ми је људе од њих да направим, лако ћемо за знање!“ И управо у тој реченици лежала је читава њена сјајна методика. Наизглед једноставна, а заправо изазовна и нимало лака. Та Љиљина мисија изнедрила је бројне генерације данас вредних ученика и професионалаца (и људи, како би она рекла).
Ван наставе, била је запажени прегалац у свему: председник Школског одбора, члан Тима за сарадњу са другим школама и руководилац омиљеног Тима за уређење школе. Никада није седела скрштених руку. Ако није држала креду или оловку, садила је цвеће у радном мантилу. Посебно се истакла као иницијатор бројних хуманитарних акција. Била је покретач Еко-школе, као и пројекта „DILS“, који су нашој школи донели много успеха. Волела је путовања, па је често и сама организовала екскурзије, ђачке излете, рекреативну наставу, као и колективна дружења.
Наша дивна Љиља је била синоним за енергију и посвећеност послу. У њеном раду није било сујете, све је чинила са љубављу и не жалећи уложени труд.
Посебно бих истакла њен однос са колегама. Они који су били присни са Љиљом знају за њену мајчинску црту. Према свима се постављала заштитнички. Клонуле је бодрила, завађене мирила, забринуте тешила. Подједнако добро је сарађивала и са старијим и млађим од себе. Није била само колега, већ и друг, сапутник и сапатник. Данас сам чула и следеће речи о њој: „Била је наша савест“. „Како тешко бреме“, помислих, ,,али и особина ретко правичних људи“. Када овако доброг радника изгубимо, обично настају тајац и затеченост. Исто тако смо свесни да је не смемо пустити у заборав. Стога причајмо, сећајмо се, спомињимо је! Има толико незаборавних тренутака са Љиљом. Памтићемо је као најбољег организатора путовања.
Шта рећи… Поред њених чувених ђаконија, хоћемо ли наћи икада замену за најлепши осмех којим је освештавала сваки почетак пута? Затим, тренутак када улази у канцеларију и тај топли лик којим је блажила све наше бриге… Недостајаће много цела њена појава, то ведро чело, искрене очи, а понајвише њена способност да о свему да разумни суд.
Љиљана Вучићевић је у много чему блистала, а посебно у приватном животу. Љубав између ње и Влада зачела се у младости и одмах је крунисана браком. Из ње су изнедрили Николу и Наташу. Два дивна млада бића, два одблеска њеног постојања. Последње године живота дале су јој и њене највеће радости – унуке Алексу и Андрију. Често би се, поводом унучади, осмехнула шеретски и рекла: „Они мене уче, а ја само слушам!“ А на последњим страницама ове дивне животне књиге нека пише да је била наш учитељ живота јер то је био њен највиши позив.
И да се вратимо на почетак уз сетне стихове омиљене јој песме: „Има једна крчма у планини, виде јој се светла ноћу у долини…“ Вредна девојка из Хаџи Проданове крчме
израсла је у једну узорну жену, учитеља, мајку, друга, човека…
А сада креће на свој последњи пут, заправо почетак једног новог пута. И нека путује, уз Божју вољу, тамо где за нас светле најбољи.
Нека јој је вечна слава!
Светлана Куч