Дан се полако увлачи у манастир разнобојног мермера. Сунчеви зраци продирући кроз прозоре раштрканих стакала секу простор својом прецизношћу и мекшају својом топлином.
Хиландар је представник хришћанске руке и православног образа. Оних које су додиривале тло и небеса, а увек остале чисте.Образа који је примао шамаре огорчености, неуважавања и толико пољубаца чистоте, доброте, крви, суза, неприлика, подршке.
Откривење Бога пронашло је свој пут и кроз великане бивствовања и тиме начинило велике кораке за сједињеност, религијску бистрину животног пута. Божији дух проговарао је и кроз Светог Саву, показатеља искрености, племенитости, привржености и истрајности у својој вери. Не истим тоном кроз године нити истим емоцијама кроз секунде, већ истом сврхом.
Звона се њишу и тиме праве звук указујући на лепоту процеса-корак напред, корак назад иако се нигде нису померила. Очи умеју да лажу, зар не? Померала су се кроз векове пролазности и у таквим приликама упијала нову плиму и свим слојевима ветра која су на њега набацивана, начинила нови, силнији изглед. Вера је опстала због своје чистоте, српске доследности и тежине достојанства православног крста.
Трептај гласа јачи је од хиљаду војника. Он је стварао приче, кроз њих нас водио и за њих узгајао резон. Он је градио и кроз себе изградио моћ контролисања плеса покретних сенки; сенки које су покушавале да се надвију над свеобухватним велом суштинског веровања. Хиландарска тишина је озвучена. Једноставна у својој поенти, толико јака да подиже маглу несигурности и води је у море преданости где заувек нестаје.
Светлост вере је тонове насликала, звук их обојио, а контуре - за њих је заслужна историја. Јачина мука вечности хиландарских звона одзвањају, подсећајући нас да обгрлимо будућност кроз неговање прошлости.
